subota, 07.04.2007.
ETO...
Želim samo jedan dobar odmor, jedno osviježenje.
Ništa nadanja, ništa suvišnih misli, ništa neshvatljivih snova, samo život.
Naravno, ugodan, lijep.
petak, 30.03.2007.
Marin se vratio
Vrata su kao i uvijek, bila otvorena. Alkoholne pare u zraku su bile ipak, još sigurniji znak od otvorenih vrata. Marin je bio kod kuće. Pogledao sam u kuhinju - ništa. Sobe - ništa. I tada sam prošao pored kupaone, vrata su bila poluotvorena. Marin je ležao na podu i spavao, glasno je disao pa sam znao da nije ništa ozbiljno. Pored njega, boca rakije. U njoj, dovoljno pića da se napune dvije prosječne čašice, sve ostalo je iskapio, zasigurno. Uzeo sam bocu i cugnuo, te zapalio pljugu i zavalio se u fotelju u dnevnoj sobi, nisam ga htio buditi i trpjeti njegove ispade. Probudio se ubrzo, doteturao do sobe i uputio mi kratak pogled kojem nikada nisam mogao odrediti točno značenje, nisam više ni pokušavao. "Daj mi jednu." - ispalio je. Pogledom prema stolu uputio sam ga na stvari koje sam mu ostavio još jučer, bio sam siguran da nije ni pogledao. Hvala bogu, nije se pravio glup u tom trenutku. Po vrečici je potražio kutiju cigareta, za ostalo nije mario previše. Zapalio je. Znao sam da će uskoro početi pjesma, još je bio pijan. Prošao je nekoliko puta prstima kroz gustu crnu bradu koju nije žilet dotakao barem godinu dana. Duboko je (i po mom mišljenju, teatralno) uzdahnuo. "Mali, opet piješ, jeli tako?" - tobože prijekorno je dobacio nakon što je primjetio bocu do mojih nogu. Nasmijao sam se, ali nije mu se svidjelo. "Nemoj ti meni sinko ništa pametovat, piće je problem, osobito za tebe tako nesigurnog i, ovaj, nedefiniranog, jeli tako?" - nastavio je i shvatio sam da se možda razumijemo tako dobro jer se obojica volimo producirati. Ali opet, nikad nisam bio na čistu s njime, tko zna što je mislio s tim riječima. Znao sam iz iskustva da su male šanse da je mislio ono što je rekao. Odgovorio sam: "Dobro, Marine, dovoljno te poštujem i znam da si dio ovoga što si rekao uistinu i mislio, ne želim se sad pred tobom kurčiti s nekim činjenicama koje su možda i tužne, piće je, kao što kažeš, uistinu problem." Nasmijao se blago kao što to samo on zna. "Jesi donio cugu jučer? Ovaj tvoj odgovor treba proslaviti."- rekao je ozbiljno a par trenutaka potom se valjao po podu od smijeha. Ja sam pripalio još jednu cigaretu, uzeo gitaru iz kuta sobe te je počeo uštimavati, bila je tako raštimana da sam odmah skopčao da ju je Marin namjerno raštimao. Kad sam završio s uštimavanjem započeo sam sa solažom koju sam smislio prije par dana. Znao sam da će prestati sa smijehom onog trenutka kad ja počnem svirati. I zaista prestao je, ustao se, zažmirio i počeo izvoditi pokrete koju su značili jedino to da mu je glazba u tom trenutku odgovarala. Kad sam završio uslijedili su kao i uvijek, komplimenti. "Ti bi stvarno nešto trebao napraviti s tom gitarom majstore, ovo je bilo predivno. Ma ne šalim se, uistinu, trebao bi krenuti u tom smjeru, ovo piskaranje ti nejde ni upola tako dobro kao gitara, a što je najgore, ne trudiš se niti oko jednog od toga." Ti njegovi komplimenti mojem muziciranju su me i nakon godinu dana poznanstva i spoznaje da Marin nema ni osnovnog pojma o glazbi, još uvijek hranili, vjerojatno zato što sam strašan egoist, a i zbog toga što sam ga toliko poštivao. Prestao sam sa svirkom i sjetio se da je prije par trenutaka pričao o nekakvoj proslavi a piti s njim, to mi je bila čast, svaki put. "Donio sam cugu, ništa posebno, nekakva votka. U svakom slučaju bolje od onoga što inače piješ." - rekao sam oprezno jer sam bio usitinu umoran pa mi se nije dalo trpjeti njegove ispade.
Shvatio je te počeo potvrdno kimati glavom. "Ok, piti ćemo, imam nešto novca pa idemo u birc da i ja tebe jednom počastim." rekao je bez ikakvog skrivenog značenja iza rečenice. Znao sam da tako nešto može značiti samo jedno. Rekao sam: "Ne brini stari, znaš da ja ne mogu bez toga, imam i danas, samo, molim te, nemoj da bude kao prošli put." Nasmijao se a ja sam posegnuo prema džepu, izvadio sam podeblju vrhčinu iz džepa, primakao sam se stolu te sam neku knjigu za koju nikad nisam čuo iskoristio za radnu površinu. Sa zanimanjem me je gledao dok sam motao joint, o tome nije imao pojma. Već godinu dana otkako smo se družili, on nikad nije bio taj koji je imao trave, ili taj koji je motao. Bio je deset godina stariji od mene ali očito je bilo da sam ja unio travu u njegov život, kad bi se naduvao, ponašao bi se toliko ludo... njegovi ispadi bi se udeseterostručili. Ipak, nije imao potrebu za time, pušio je samo povremeno i samo kad bi prije toga zdrmao količinu žestice od koje bi svaki normalan čovjek bio potpuno neuračunljiv, tada bi za njega provod tek počeo, kao i danas. Ali da je pio, pio je svaki dan, isključivo žesticu, i s tim sam se ja nakon nekog vremena pomirio, čovjeka njegove inteligencije bilo je nemoguće u nešto uvjeriti. Kad sam zamotao, zatakao sam joint za uho. Znao je da ne mogu piti žesticu nakon pušenja trave, nikako nisam mogao. Pive bi u svakoj prilici popio koliko ti srce želi ali na žesticu sam se počeo navikavati tek nakon što sam upoznao njega, prije je uopće nisam pio. Bio je nestrpljiv jer je znao da najprije moramo popiti votku. Što se njega tiče, to je bio najmanji problem, ali znao je da je ja pijem sporo. Do duše, ja sam je pio kao i svaki drugi čovjek, on je bio taj koji je postavljao bolesne standarde s alkoholom. Otvorio je bocu i počeo piti. Pio je žedno, kao da se radi o vodi, bilo tko drugi koga sam poznavao bi uz njegove navike postao invalid u roku od tjedan dana. Ali on ne, on je unatoč tome što je jeo kao nekakva mala ptičica bio krupan. Ja imam 90 kila, on je imao možda malo manje od mene. Ispio je trečinu boce u rekordnom vremenu te podrignuo, nasmijao sam se, nisam mogao vjerovati. Kad mi je pružio bocu, popio sam par gutljaja te složio facu, on se nije nasmijao, samo mi je pokretom ruke pokazao da požurim. Popio sam još pet šest muških gutljaja te mu vratio bocu. Opustilo me je te sam se udobnije zavalio u fotelju i zapalio cigaretu.
On je popio još jednom toliko koliko i maloprije te je ovaj put malo i zateturao. "Stari, dosta je bilo, moramo nešto snage sačuvati i za birc."- rekao sam mu već i sam pomalo pijan. Bili smo podjednako pijani iako je on popio skoro litru i pol žestice a ja svega tri decilitra. Pružio mi je bocu te ispalio uz smijeh: "Onda ti dovrši." Ja sam popio još gutljaj te odložio bocu uz riječi: "Ajmo duvat". Ja sam povukao par serija te potom uzeo gitaru. Dodao sam mu joint i rekao da puši koliko želi, ja sam bio mrtav od alkohola i nisam se htio previše uništiti jer bi onda pristao na njegove ideje i vratio se kući razbijene glave. Marin je bio krupan ali nije se znao tuči, bio je strašno agresivan na momente, osobito kad bi tako puno popio, jednostavno nije podnosio kojekakve primitivce koji bi mu digli živce. Znao je dobiti batina, uistinu gadnih, jer bi ponekad nasrnuo i na više ljudi. Samo sam se molio da ne naletimo na skinheade jer sam po Marinu vidio da je danas osobito raspoložen. Jim Morrison je prema njemu bio nestašni, priglupi dječarac. "Znaš, ove gluposti kojima se bavimo su zapravo najbolji način da dođemo do Boga. Ne treba puno pametovati, ne treba se previše zamarati stanjima svijesti. Ovo tu, to je tako predivno zaigrano da nema tog Boga kojemu se nebi svidjelo, jeli tako? A najbitnije je da mu se sviđa, da ga uveseljavamo. Zaista, na pravom smo putu." - rekao je mrtav ozbiljan. Nikad nije pričao o Bogu, samo kad je bio napušen. Dosao mi je joint od kojega praktički ništa nije ostalo. On je inače pušio lulu, tako da je navikao trovati svoja pluča, nije bilo problema oko prilagodbe na duvanje.
Povukao sam još seriju, toliko mi je ostavio. Ali trava je bila dobra a onome tko svakodnevno puši je potrebno jako malo da ga udari.
Tada je on iznenada prišao polici s knjigama te u ruke uzeo Nietzscheove tj. Zaratustrine govore. Najprije se manijački nasmijao te potom knjigu silovito bacio kroz prozor. Okrenuo se prema meni i rukom mi pokazao da idemo u birc. Izašli smo iz stana te je on pokucao na prva vrata do svojih, nisam znao što pokušava jer nije poznavao nikoga u zgradi, nikoga nije ni pozdravljao. Mlada, zgodna žena u plavoj spavačici je otvorila vrata. S tom crnom bradurinom i u staroj komandosici je izgledao kao neki zagriženi kubanski revolucionar, jadna žena nije ništa ni rekla, samo je s nevjericom ukočeno promatrala. Bazdio je po alkoholu kao tri krčme. "Godinama sam zaljubljen u vas, znate. Vaša ljepota je to što me drži na životu. Od vaših očiju sam naučio više nego..." - povukao sam ga prema liftu što nisam imao običaj raditi. Ispričao sam se i objasnio da je previše popio. Hvala Bogu, žena je bila simpatična i draga, malo se nasmijala valjda još uvijek u šoku te sam shvatio da neće biti nekih problema. Uostalom, Marinu je bilo teško odoljeti, imao je strašnu karizmu i pogled koji bi vjerojatno hipnotizirao i Isusa, te tamne oči su bile prodorne, koliko god on pijan bio. On je za to vrijeme već ležao ne podu lifta te mrmljao neku dječju pjesmicu. Nitko, pa ni on, ne može popiti toliko alkohola i ostati pribran. Znao sam da nema smisla ići u birc. Nekako sam ga podigao i dogurao nazad u stan, do kreveta. Brzo je zaspao. Znao sam da tvrdo spava te sam iskoristio priliku i poljubio ga u čelo. "Stari, volim te." Rekao sam samom sebi jer me sigurno nije čuo. Takvu glupost nikad nebi rekao pred njim. Uzeo sam ono malo votke što je ostalo te izišao van iz stana. Na stubištu sam to popio te zamotao i popušio još jedan joint. Bio sam sjajno raspoložen. Marine, ono što si rekao o našem odnosu prema Bogu, imaš pravo, na pravom smo putu. Bio sam omamljen i zanesen te sam kasnije kad sam se rastrijeznio posumnjao u tu njegovu teoriju. Ali ipak, u tim trenucima dok sam išao kroz park prema doma, bio sam sretan, znao sam da je u pravu.
četvrtak, 29.03.2007.
Ivi, pa i tebi Tine, jer si takva budala. (Valjda ćeš se sjetiti)
OK...
Prvi post na novom blogu.
Mislim da će biti dug jer dugo nisam pisao... Vidjet ćemo.
U svakom slučaju, ono, neću previše misliti, pa ako ispadnem glup već na samom početku, neka tako bude.
Ovo je sranje, ništa od ovog što sam napisao nema veze s Ivom ili Tinom, a i zvuči glupo.
Ali dobro, nećemo brisati, idemo dalje, počinjemo:
Posveta, Vama, tko zna zašto.
Možda zato što sam cijeli život luzer.
Dobro da to nitko nije skužio.
Ni ovo nema veze s vama.
Mislim samo na sebe i možda bi stvarno bilo pravedno kad bi me to jednog dana ubilo.
Neznam.
Sad ću se potruditi (nemam baš neku koncentraciju).
Vi mi to nebi zamjerili, podržali bi me i rekli da je i ovo što sam napisao super...
Ali, ja neke stvari kod sebe ne podnosim, pa se onda pravim da ne postoje.
Bacim ih negdje u mrak. (Ovo o bacanju u mrak mi zvuči poznato... ma, nema veze)
Ajde da počnem više.
Jao, televizor... smeta me.
Hoće li vam biti dosta što ste spomenuti u naslovu?
Nema odgovora.
Ali evo, kao da sam počeo...
Gdje ste sad? Ja neznam, a možda neznate ni vi.
Možda ja znam bolje.
Tine, da nije bilo tebe, nikad nebi popio toliko piva po bircevima.
Nagovarao sam te da se opijamo po klupicama ali, tebi je to problem.
Što ako te netko vidi... hehehe, a neznam, uopće nisi jedan od onih koje je briga za tako nešto.
Koliko si riječi potrošio na mene, neznam kako ti se dalo.
I taj trenutak, kad smo se upoznali, od tada... ma, teško mi je objasniti.
Ipak, imaš i ti svoje, neke, ma, neznam.
Možda bi bilo najbolje da prestanem o tebi.
Ja neznam jeli ovo ikome zanimljivo.
Nitko nije slušao tvoj dubok glas ili te gledao kako duvaš.
Neki dan, kad si se onako raznježio, tako mi je krivo što me to nije dotaklo.
Nitko nikad ne misli takve stvari 100%, ali rijetko tko tako nešto govori ako ne misli uopće.
Ali ja ne vjerujem, neznam zašto.
Nešto me je sjebalo, ili sam sjeban sam po sebi.
Ma nije bitno, iako ne vjerujem više ni samom sebi, osjetio sam nešto, prije par dana.
Bit ću bolji, nadam se, usavršit ću se, ne želim u...
I sad Iva, s ovim riječima sam se prisjetio tebe, i onog trenutka kad sam se probudio.
Ivi:
Probudio sam se i bio jako žedan.
Bila si krevet do mene.
Dala si mi vode, hvala ti.
To je možda bio neki znak, rekao bi ti Tine.
Ja neznam, ali kad sam se kasnije sjetio da si mi dala vode...
Iva, moramo nešto s tobom napraviti.
Ti to moraš sama ali, ne možeš sve sama.
Još i ne želiš, koliko sam shvatio.
Ma, slušaj, osjetio sam nešto.
Koliko mi god slaba bila koncentracija (nisam se mogao pomoliti za tebe).
Možda se nisam dovoljno potrudio.
Ali, da ne serem previše Iva...
Imaš lijep osmijeh.
I draga si.
Tražio sam te pljugu, a dala si mi dvije.
I mislim da u životu nikada nikoga nisam tako spontano zagrlio kao tebe neki dan.
Eto, sad sam zadovoljan.
Mislim da sam opravdao posvetu s ovih par jednostavnih riječi.
Za Tina nisam siguran.
Ma ljudi, volim vas, valjda ste skužili.
A to što smo nesavršeni, nismo mi krivi.
Svaka čast vama koji još čitate.
Ne mogu stati.
Evo, ugasio sam TV.
Možda se sad nešto dogodi.
Sjetio sam se, dogodilo se.
Ovo ide jako spontano, nebi vjerovali.
Hehe, to, tako i treba.
Uglavnom (ovu riječ u zadnje vrijeme previše koristim).
Uglavnom, danas sam se ustao malo ranije, i bio loše volje.
Nisam ni znao da ću opet raditi blog.
Ali, imao sam ideju.
Možda je sranje, ali nema veze, koga briga.
Nikoga neću rasplakati, niti će ikoga proći trnci, ali, jebiga, to sam ipak ja.
Ajde da probam, ako ne bude dobro, neću brisati.
Ostaviti ću, pa...
Svaka čast vama koji još čitate.
Nisam uvijek ovako dosadan.
Imajte razumjevanja, pa me onda kasnije poserite koliko želite.
Da probamo...
Kad se ustanem slab
Ako si dobro raspoložen, ne pokušavaj me mijenjati,
Slab sam, nervozan sam, zar ne vidiš?
Ako si loše raspoložen, budi tih, kao što sam ja.
Ako si zgodna mlada djevojka, probaj me pogledati malo duže.
Ako si socijalni radnik, ODI U PIČKU MATERINU!
Ako znaš da mi možeš pomoći, učini to.
Ako misliš da mi možeš pomoći, promisli još malo.
Ako imaš iritantan glas, neka ti moj pogled sve kaže.
Ako te žicam cigaretu, nemoj biti peder.
Ako me nisi dugo vidio, nemoj odmah zapitkivati.
Ako već želiš zapitkivati, nemoj stvari na koje ni sam neznaš odgovore.
Ako mi želiš dobro, pokaži mi to, u tom slučaju te ne želim povrijediti.
--------
Mislim da nije tako loše.
